Poglavlje 23 - Pazite se smanjivanja

Većini pušača je smanjenje broja cigareta koje popuše osnova za prestanak ili pokušaj da kontrolišu malo čudovište, a i većina lekara i savetodavaca preporučuje smanjivanje kao pomoć.

Očigledno, što manje pušite to vam je bolje, ali kao osnova za prestajanje - taj način je fatalan. Baš ti naši pokušaji da smanjimo nas drže zarobljenim ceo život.

Obično kada smanjujemo broj popušenih cigareta, posle toga pokušamo da prestanemo i ne uspemo. Posle nekoliko sati ili dana uzdržavanja pušač će reći sebi nešto poput: "Ne mogu da se suočim sa činjenicom da ne pušim, zato ću od sada samo pušiti u trenutcima kad je neki povod ili ću smanjiti na deset cigareta dnevno. Ako mi pređe u naviku da pušim deset dnevno, mogu da ostanem na tome ili da još više smanjim."

Neke užasne stvari tada mogu da se dese:

1. Tada je pušaču najgore. Još uvek je navučen na nikotin i održava čudovište u životu, ne samo u svom telu nego i u mozgu.
2. Sad samo čeka kada će zapaliti sledeću cigaretu.
3. Pre nego je smanjio, kad god je hteo da zapali to bi uradio i bar delimično otklonio bol od nedostatka nikotina. A sada, u skladu sa stresom koje život nosi, on u stvari nameće sebi da pati od boli pri nedostatku nikotina većinu vremena. I time čini da se oseća jadno i da bude loše volje.
4. Dok je udovoljavao sebi, nije uživao u većini cigareta i nije bio ni svestan da ih puši. To je bilo automatski. Jedine cigarete u kojima je mislio da uživa bile su one posle perioda apstinencije, npr. prva jutarnja, posle jela ...

Sad pošto postoji veći razmak između cigareta, on "uživa" u svakoj koju zapali. Što duže čeka, svaka cigareta time deluje kao veći užitak jer užitak nije u samoj cigareti; užitak je u kraju muka, bilo da je to blaga fizička žudnja za cigaretom ili psihička, kad kuka. Što duže patite, to svaka cigareta izgleda kao veći "užitak".

Glavni problem pri prestanku pušenja nije hemijska zavisnost. To je lako. Pušači izdrže celu noć bez cigarete; želja za cigaretom ih ne budi. Mnogi pušači će izaći iz spavaće sobe pre nego što zapale. Mnogi će pre cigarete doručkovati. Neki će sačekati da stignu na posao pa će onda zapaliti prvu cigaretu.

Izdržaće 10 sati bez cigarete i to im ne smeta. A da u toku dana moraju 10 sati da budu bez cigarete, počupali bi sebi kosu s glave.

Mnogi pušači će kupiti nov auto i uzdržavati se od pušenja u njemu. Pušači će posećivati supermarkete, pozorišta, bolnice i zubare bez preterane neprijatnosti. Mnogi će se uzdržavati u društvu nepušača. Čak ni u metroima nije bilo pobuna. Pušačima je čak drago kad im neko kaže da ne smeju da puše. U stvari, za pušače je skriveno zadovoljstvo da izdrže dug period bez cigarete. To im daje nadu da možda jednog dana neće više želeti da puše.

Pravi problem kad aprestajete je ispranost mozga, iluzija da je cigareta neka vrsta oslonca ili nagrade i da život više neće biti isti bez nje. Daleko od toga da će vas smanjivanje udaljiti od ideje pušenja; sve što se tada dešava je da postajete nesigurni i jadni, ubeđeni da je najdragocenija stvar na svetu cigareta i da nema šanse da ćete ikada biti ponovo srećni bez nje.

Ništa nije patetičnije od pušača koji pokušava da smanji. On je u iluziji da što manje puši to će mu se manje pušiti. A ustvari je obrnuto. Što manje puši, duže pati od nedostatka nikotina; što češće uživa u cigareti ona sve više gubi ukus. Ali to ga neće sprečiti da puši. Ukus nikada nije imao veze sa svim tim. Da pušači puše zato što uživaju u ukusu, niko nikada ne bi popušio više od jedne cigarete. teško vam je da u to poverujete? O.K., hajde da popričamo o tome. Koja cigareta ima najgori ukus? Tako je, ona prva koju zapalite ujutru, ona od koje zimi kašljemo i pljujemo. A koja je, za većinu pušača, najdragocenija cigareta? Tako je, prva cigareta ujutru! Da li sada zaista verujete da vi pušite zato što uživate u ukusu i mirisu, ili mislite da je možda razumnije objašnjenje da to radite jer tako otklanjate bol od nedostatka nikotina u prethodnih 9 sati?

Od suštinske je važnosti da otklonimo iluzije o pušenju pre nego ugasite tu poslednju cigaretu. Ako ne otklonite iluzije da uživate u ukusu određenih cigareta pre nego ugasite poslednju cigaretu, nema šanse da ćete biti sigurni da se nećete ponovo navući. Dakle, ako ne pušite u ovom trenutku, zapalite jednu. Udahnite 6 puta duboko taj divni duvan i zapitajte se šta je to tako veličanstveno u tom ukusu. Možda vi verujete da su samo cigarete u određenim trenutcima dobrog ukusa, kao one posle obroka. Ako je tako, čemu onda pušenje svih ostalih cigareta? Zato što vam je to prešlo u naviku? Pa zašto bi neko dozvolio sebi da mu pređe u naviku da puši kad smatra da su cigarete lošeg ukusa?  I žašto ista cigareta, iz iste pakle, ima različit ukus posle obroka, od one prve ujutru? Hrana ne manja ukus posle cigareta, pa zašto bi onda i cigareta imala drugačiji ukus posle hrane?

Nemojte se samo oslanjati na ono što ja govorim, proverite, zapalite povremeno cigaretu posle obroka da se uverite da nema drugačiji ukus. Razlog iz kog pušači veruju da ona posle jela ima bolji ukus ili kad smo u društvu pa pijemo alkohol, je u tome što su to trenutci kad asu i pušači i nepušači zaista srećni, ali zavisnik od nikotina nikad ne može biti zaista srećan ako malo čudovište ostane nezadovoljeno. Nije reč samo o tome što pušači uživaju u ukusu cigarete posle jela; na kraju krajeva, mi duvan ne jedemo, i kako se uopšte može pričati o ukusu? Stvar je u tome što bi se oni osećali jadno da u takvim trenutcima ne mogu da zapale. Znači, kada pušite srećni ste, kada ne pušite niste srećni.

Smanjivanje ne da ne pomaže nego je to najgori oblik mučenja. To ne može da uspe jer se pušač u startu nada da ako mu pređe u naviku da puši sve manje i manje, da će tako smanjiti želju za cigaretama. Pušenje nije navika. To je zavisnost, a priroda svake zavisnosti je da traži sve više i više, a ne sve manje i manje. Tako pušač ako želi da smanji mora da vežba moć volje i disciplinu do kraja svog života.

Glavni problem pri prestanku pušenja nije hemijska zavisnost od nikotina. Sa tim je lako izboriti se. Pogrešno je verovanje da cigareta pruža neku vrstu užitka. Takvo verovanje se u startu oformilo ispranošću mozga kojoj smo podvrgnuti pre nego što počnemo da pušimo, koja je onda pojačana sopstvenom zavisnošću. Sve do čega smanjivanje unošenja nikotina može da dovede je da poveća tu zabludu, do te mere da pušenje dominira životom pušača u potpunosti i da ga drži u uverenju da je najdragocenija stvar na svetu cigareta.

Kao što sam već rekao, smanjivanje nikad ne upali jer morate da vežbate moć volje i discipline do kraja života. Da nemate dovoljno volje da prestanete, onda sigurno nemate ni dovoljno volje da biste uspeli da smanjite. Prestanak je mnogo lakši i manje bolan.

Čuo sam za hiljade slučajeva gde smanjivanje nije uspelo. Mali procenat jeste postigao uspeh posle kratkog perioda smanjenja popušenih cigareta, ali ti pušači su zaista prestali, nevezano za to što su smanjili. Neuspeo pokušaj da smanji čini da se pušač oseti kao nervozna olupina, i još više ga ubedi da je navučen za ceo život. To je upravo onaj sled događaja koji će ga sigurno držati da puši još pet godina, pre sledećeg pokušaja.

Ipak, smanjivanje pomaže da se u potpunosti ilustruje beskorisnost pušenja jer jasno pokazuje da se u cigareti uživa samo posle perioda apstinencije.

Dakle, izbor je sledeći.

1. Doživotno smanjivanje broja popušenih cigareta. Ovo bi bila samonametnuta tortura, a ionako ne biste uspeli u tome.
2. Gušite sebe do kraja života u sve većoj meri. Koja je poenta?
3. Budite dobri prema sebi. Prestanite s tim.

Još jedna važna stvar kod smanjivanja jeste činjenica da ne postoji tako nešto kao što je povremena cigareta. Pušenje je lančani proces koji će trajati ceo život, osim ako se vi ne potrudite da prekinete taj lanac.

ZAPAMTITE: SMANJIVANJE ĆE VAS SAMO UVUĆI DUBLJE U PROBLEM.

"Sada mogu da plivam, vozim bicikl, surfujem i trčim a da ne moram da zastajem da bih uhvatio dah na svakih pola sata." Kevin M.