Poglavlje 22 - Prestanak pušenja uz pomoć volje

U našem društvu je prihvaćena činjenic da je teško prestati sa pušenjem. Čak i knjige koje vas savetuju da to uradite obično počinju sa tim da vam govore kako je to teško. Istina je da je to smešno lako. Da, shvatam zašto preispitujete tu izjavu, ali uzmite je u razmatranje.

Ako je vaš cilj da pretrčite kilometar za manje od četiri minuta, to je teško. Možda ćete morati da naporno trenirate godinama, i možda ćete i tada biti fizički nesposobni da to uradite. (Većina onoga što postignemo je u našem umu. Zar nije čudno koliko je to bilo teško dok Rodžer Banister to nije uradio, a dans je to uobičajeno?)

Bilo kako bilo, da biste prestali da pušite sve što treba da uradite je da više ne pušite. Niko vas ne tera da pušite (izuzev vas samih) i, za razliku od hrane i pića, to vam nije potrebno da biste preživeli. I zato ako želite da prestanete, zašto bi to bilo teško? U stvari, i nije. Pušači to otežavaju jer koriste metodu moći volje. Ja na to gledam kao na bilo koji drugi metod koji tera pušača da oseća kao da pravi neku vrstu žrtve. Hajde da malo razmotrimo metodu moći volje.

Mi ne odlučujemo da želimo da postanemo pušači. Mi prosto eksperimentišemo sa prvih nekoliko cigareta i zato što one imaju odvratan ukus mi smo ubeđeni da možemo da prestanemo kad god poželimo. Mi popušimo tih prvih nekoliko cigareta samo kad želimo, a to uglavnom bude u društvu pušača ili na nekom dešavanju.

Pre nego što toga postanemo svesni, ne samo da ih redovno kupujemo i da pušimo kad to poželimo, nego pušimo svaki dan. Pušenje postaje deo našeg života. Gledamo da uvek imamo cigarete pri sebi. Verujemo da nam je na nekom događaju i pri obrocima bolje sa njima i da nam otklanjaju stres. Ne pada nam uopšte na pamet da će ista cigareta iz te pakle imati isti ukus i posle obroka i ujutru kad ustanemo. Ustvari pušenje ne doprinosi užitku obroka niti nekih dešavanja, niti otklanja stres, stvar je u tome što pušači misle da oni ne mogu da uživaju u obroku ili da podnesu stres bez cigarete.

Obično nam treba mnogo vremena da shvatimo da smo navučeni jer smo u iluziji da pušimo zato što uživamo u cigareti, a ne da pušimo zato što nam je potrebna cigareta. I tako dok ne uživamo u cigaretama (što je uvek slučaj), patimo od iluzije da možemo da prestanemo kad god poželimo.

Obično se dogodi da shvatimo da postoji problem, sve do trenutka kad poželimo da prestanemo. Prvi pokušaji da prestanemo su sve češći i obično ih uzrokuju nedostatak novca (momak upozna devojku i oni štede za zajednički život i ne žele da troše na cigarete), ili zdravlje (tinejdžer je aktivan sportista i vidi da mu to smeta pri disanju). Šta god da je razlog, pušač uvel čeka stresnu situaciju, bilo da je to zdravlje ili novac. Čim prestane, malo čudovište traži da se nahrani. Pušač tada poželi cigaretu, i zato što ne sme da zapali on oseti da je još više pod stresom. Ono čime obično otklanja stres sada nije dostupno, i on preživljava trostruki udarac. Verovatni rezultat posle jednog perioda mučenja je "Smanjiću" ili "Izabrao sam pogrešno vreme" ili "Sačekaću dok mi ne prođe stres". Međutim, onog trenutka kad prođe stres, on više nema potrebu da prestane i ne odlučuje da to uradi do sledećeg stresnog trenutka. Naravno, nikad nije pravi trenutak zato što ljudima u životu ne postaju stvari manje stresne; naprotiv. Odlazimo od roditelja i ulazimo u svet građenja sopstvenog doma, preuzimanje hipoteka, rađanje dece, odgovornije poslove itd. Naravno da život pušača ne može nikada postati manje stresan jer cigareta stvara stres. Kako raste nivo unosa nikotina, to pušač postaje sve više anksiozan i sve je veća iluzija o njegovoj zavisnosti.

A u stvari je iluzija da život postaje sve više strsan, a pušenje, ili nešto slično tome, stvara tu iluziju. O ovome će biti više reči u poglavlju 28.

Posle prvih neuspeha pušač se obično oslanja na to da će se jednog dana probuditi i da više neće osećati potrebu da puši. Ovo je obično potkrepljeno pričama koje je čuo od drugih bivših pušača. (Npr. "Imao sam grip i posle toga više nisam imao potrebu da pušim".)

Ne zavaravajte se. Ispitao sam ove glasine, i to nikad nije tako jednostavno kao što izgleda. U takvim slučajevima pušač se već spremao da prestane i grip je samo poslužio kao pokretač. Ja sam proveo 30-tak godina čekajući da se probudim jedno jutro sa željom da više nikada ne poželim da zapalim. Kad god sam bio gadno prehlađen jedva sam čekao da to prođe jer me je to ometalo u pušenju. Veoma često ljudi koji su prestali "samo odjednom" - pretrpe šok. Možda neki blizak rođek umre od bolesti koja je povezana sa pušenjem i oni se uplaše. Mnog oje lakše reći: "Samo sam odlučio da jednog dana prestanem. Takav sam ti ja." Ne zavaravajte se! To se neće desiti ako se vi ne potrudite da se desi.

Hajde da uz pomoć više detalja razmotrimo zašto je metoda moći volje tako teška. Većinu života mi praktikujemo metodu držanja glave u pesku i govorimo: "Prestaću sutra."

U nekim trenutcima nešt će pokrenuti pokušaj da prestanemo. To može biti zabrinutost za zdravlje, novac, društvenu neprihvatljivost ili to što prolazimo kroz period kada baš mnogo pušimo i to nam uopšte ne prija.

Šta god bio razlog, izvlačimo glavu iz peska i počnemo da razmatramo razloge za i protiv. Onda shvatimo ono što smo znali celog života: na osnovu zdrave procene, zaključak je: PRESTANI DA PUŠIŠ.

Ako bi trebalo da ocenite prednosti prestanka pušenja od 1 do 10 i uradite isto - samo sa prednostima pušenja, zbir prednosti za prestanak bi premašio prednosti pušenja.

MEđutim, iako pušač zna da će mu biti bolje kao nepušaču, on veruje da se on žrtvuje. Iako je to iluzija, to je moćna iluzija. Pušač ne zna zašto ali on veruje da za dobre trenutke i loše trenutke u životu cigareta pomaže.

Pre nego pokuša da prestane, ometa ga ispranost mozga ovog društva, potpomognuta sa sopstvenom ispranošću mozga. Ovome se mora dodati još moćnija ispranost mozga tipa "koliko je teško prestati".

On je čuo priče o pušačima koji već mesecima ne puše, i još uvek žude za cigaretom. To su nezadovoljni ljudi koji prestanu i onda celog života kukaju nad činjenicom da bi voleli da zapale. Čuo je za pušače koji već godinama ne puše, i kao žive srećne živote, ali čim popuše jednu cigaretu ponovo se navuku. Takođe zna za nekolicinu pušača koji su u naprednim fazama bolesti koji vidno uništavaju sebe i jasno je da ne uživaju u cigaretama, ali ipak nastavljaju da puše. On je verovatno, u skladu sa ovim, verovatno i sam doživeo neko slično iskustvo.

Dakle, umesto da se počne sa osećajem: "Divota! Jeste li čuli novost? Ja više nemam potrebu da pušim!", on počinje osećajem propasti, kao da pokušava da se popne na Mont Everest, i čvrsto veruje da kad se malo čudovište zakači za vas, navučeni ste za ceo život. Mnogi pušači čak kreću u proces izvinjavajući se svojim prijateljima i rođacima: "Vidi, pokušavam da ostavim cigarete. Verovatno će biti nepodnošljiv tokom narednih nekoliko nedelja. Pokušaj da izdržiš samnom." Mnogi pokušaji su osuđeni na propast pre nego što počnu.

Da pretpostavimo da pušač preživi nekoliko dana bez cigarete. Sastav duvana brzo nestaje iz njegovih pluća. Niije kupovao cigarete i zbog toga ima više novca u novčaniku. Zato razlozi za njegov prestanak pušenja polako počinju da nestaju iz njegove glave. To je kao da vidite užasnu nesreću na putu dok vozite. to će vas malo usporiti, ali kada sledeći put budete kasnili na sastanak vi ćete na to zaboraviti i vozićete kao ludi.

Na drugoj strani konopca, malo čudovište vuče jer nije dobilo svoj fiks. Nema fizičkog bola; ako ste nekad osećali isto to jer ste bili prehlađeni, niste prestali da radite ili postali depresivni. Smejali biste se tome. Sve što pušač zna je da mu treba cigareta. Zašto mu je to toliko važno on ne zna. Malo čudovište u stomaku sada oslobađa veliko čudovište u glavi, i osoba koja je do pre nekoliko sati nabrajala razloge za prestajanje - sada očajnički traži svaki izgovor da ponovo propuši. Sada kaže:

1. Život je suviše krata. Može negde i da me raznese bomba ili da me zgazi autobus. Uobilajeno je da se danas govori da sve stvari izazivaju rak.
2. Izabrao sam pogrešan trenutak. Trebalo je da sačekam da prođe Božić/ da prođe moj godišnji odmor / posle određenog sresa u životu.
3. Ne mogu da se skoncentrišem. Nervozan sam i loše volje. Ne mogu valjano da radim svoj posao. Prijatelji i porodica me neće voleti. Bolje da se suočim sa činjenicama - za svačije je dobro da ja ponovo propušim. Ja sam potvrđeni pušač i nema šanse da ću ikada biti srećan bez cigarete (ovo je mene držalo 33 godine)

U toj fazi pušač se obično preda. Zapali cigaretu i ludilo se povećava. U isto vreme ima neviđen osećaj otklanjanja žudnje sa cigaretom, i malo čudovište ipak na kraju dobija svoj fiks; sa druge strane ako je prošao duži period bez cigarete - ona ima užasan ukus i pušač ne može da shvati zašto on uopšte puši. To je razlog zbog koga pušač misli da nema volje. U stvari, nije reč o nedostatku volje; on je samo promenio način razmišljanja i doneo savršeno razumnu odluku u svetlu najnovije informacije. Kakva je korist da budete zdravi ako se osećate jadno? Koja je poenta da budete bogati ako se osećate jadno? Nikakva. Bolje je da živim kraće, ali da uživam, nego da živim duže i budem jadan.

Srećom, ovo nije tačno - upravo je obrnuto. Život nepušača je beskrajno lepši i u njemu se više uživa, ali ova zabluda je mene držala 33 godine i moram da priznam, da je ovo istina, ja bih još uvek bio pušač (ispravka - ne bih bio živ).

Muka kroz koju pušač prolazi nema veze sa otklanjanjem bola pri nedostatku nikotina. Tačno je, ti trenutci su okidač za osećaj jada, ali prava agonija je u mozgu i uzrokovana je sumnjom i nesigurnošću. Pušač kreće u proces misleći da se žrtvuje - i onda počinje da se oseća kao da će mu nešto biti oduzeto - a to je vid stresa. U jednom trenutku kada mu mozak kaže "Uzmi cigaretu!" to je već momenat stresa. Tako da čim prestane, on želi cigaretu. Ali sada ne može da zapali jer je prestao da puši. To ga čini još više depresivnim, i to je onda ponovo okidač.

Još jedna stvar koja sve otežava je čekanje da se nešto desi. Ako vam je cilj da položite vozački ispit, čim ga položite vi ste sigurni da ste stigli do cilja. Kod metode moć volje vi kažete "Ako mogu da izdržim bez cigarete, potreba za njom će u jednom trenutku nestati."

Kako znate kad ste uspeli? Odgovor je da nikada ne znate jer čekate da se nešto desi a ništa se više neće desiti. Vi ste prestali onda kada ste popušili tu poslednju cigaretu, a ono što sada radite je da čekate koliko će to da potraje pre nego popustite.

Kao što sam gore rekao, agonija kroz koju pušač prolazi je psihička, uzrokovana nesigurnošću. Iako nema fizičkog bola, to je ipak moćan uticaj. Pušač se oseća jadno i nesigurno. Daleko od toga da je zaboravio na pušenje; on postaje opsednut pušenjem. 

Može se desiti da depresija traje danima ili nedeljama. Njegov um je opsednut sumnjama i strahovima.

"Koliko dugo će trajati želja?"

"Da li ću ikada više biti srećan?"

"Da li ću ikada više imati potrebu da ustanem iz kreveta?"

"Da li ću ikada više uživati u obroku?"

"Kako ću se ubuduće boriti sa stresom?"

Pušač čeka da se stvari poboljšaju, ali zato što i dalje kuka, cigareta postaje dragocenija.

U stvari, desi se nešto, ali pušač nije svestan toga. Ako može da preživi tri nedelje a da uopšte ne udahne nikotin, fizička potreba za njim će nestati. Međutim, kao što sam ranije naveo, bolovi od nedostatka nikotina su tako blagi da ih pušač nije ni svestan. Ali posle 3 nedelje većina pušača oseti da se rešila muke. Onda zapale cigaretu da bi se u to uverili, i ona to upravo uradi. Ima užasan ukus, ali bivši pušač je sada ubacio svežu dozu nikotina u telo i čim ugasi cigaretu nikotin će početi da napušta telo. Sada će mali glas u pozadini mozga početi da govori: "Želiš još jednu." U stvari, on se jeste bio rešio muke ali se sad ponovo navukao.

Pušač obično neće odmah upaliti cigaretu. On misli "Ne želim da se ponovo navučem." I tako dozvoljava da prođe siguran period. To mogu biti sati, dani, čak nedelje. Bivši pušač sada kaže: "Pa nisam se navukao, tako da mogu bez brige da popušim još jednu." Upao je u istu zamku kao i nekada kada je prvi put počeo da puši i ponovo je na klizavom konopcu.

Pušači koji uspeju uz pomoć metode snage volje smatraju da je ta metoda teška i da treba dosta vremena za nju, jer je glavni problem ispran mozak, i dugo posle prestanka fizičke navučenosti pušač i dalje kuka za cigaretom.

Mnogi pušači uspeju koristeći ovu metodu, ali to je težak način i zahteva mnogo truda, i pre će se na taj način doći do neuspeha nego uspeha. Čak i oni koji uspeju, idu kroz život osećajući se ranjivo. Ostane u njima procenat ispranog mozga i verovanja da u nekim lošim ili dobrim trenutcima cigareta može da vas podigne (Većina nepušača takođe pati od te iluzije. Oni su takođe podlegli ispranosti mozga ali ili shvate da ne mogu da uživaju u pušenju ili ne žele da puše zbog posledica). To objašnjava zašto mnogi pušači koji prestanu - ponovo propuše posle mnogo vremena. 

Mnogi bivši pušači će ponekad zapaliti cigaretu kao "poseban gušt" ili da bi ubedili sebe kako su odvratne. To se i desi, ali čim je ugase nikotin počne da napušta telo i mali glas u pozadini mozga kaže: "Želiš još jednu." Ako zapale još jednu, ona je odvratnog ukusa i oni kažu: "Divno. Sve dok ne uživam u njima neću se navući. Posle Božića/godišnjih/trauma/prestaću."

Prekasno. Već su navučeni. Ponovo su upali u istu zamku.

Kao što stalno ponavljam, uživanje nema veze sa tim. Nikada nije imalo veze! Da pušimo zato što u tome uživamo, niko nikad ne bi popušio više od jedne cigarete. Mi pretpostavljamo da uživamo u njima jer ne možemo da verujemo da bismo mogli da budemo toliko glupi da pušimo a da ne uživamo. To je taj deo u podsvesti koji se odnosi na pušenje. Kad biste mogli da budete svesni otrova koji ulaze u vaša pluća i da morate da kažete sebi: "Ovo ćete koštati 50.000 funti, i ova cigareta možda jeste ona koja će uzrokovati rak." Čak bi i iluzija uživanja nestala. Kada pokušavamo da ignorišemo negativne efekte pušenja, osećamo se glupim. Kada bismo morali da se suočimo sa tim, to bi bilo nepodnošljivo! Ako posmatrate pušače, posebno na društvenim funkcijama, videćete da su oni srećni samo kada nisu svesni da puše. Kad postanu svesni toga, počne da im bude nelagodno i počnu da se izvinjavaju. Mi pušimo da bi smo nahranili to malo čudovište... i kad izbacite to malo čudovište iz svog tela i veliko čudovište iz svog mozga, nećete imati ni želju ni potrebu da pušite.