Poglavlje 17 - Zdravlje

Mozak je pušačima najviše ispran, kada je reč o zdravlju. Oni misle da su svesni rizika po zdravlje. Nisu.

Čak i u mom slučaju, dok sam očekivao da mi glava eksplodira, i iskreno verovao da ću biti u stanju da se suočim sa posledicama, i dalje sam sebe zavaravao.

U tim danima, da mi se desilo da sam izvadio cigaretu iz pakle i da se zatim upalilo crveno svetlo, iza koga se čuje glas upozorenja koji kaže: "OK, Alene, to ti je zadnja! Sva sreća upozoren si, i to je to. Do sad asi nekako pregurao, ali ako popušiš još jednu cigaretu tvoja će glava eksplodirati." Šta mislite - da li bih zapalio tu cigaretu?

Ako sumnjate u odgovor, samo pokušajte da odete do glavne ulice u gradu u kojoj je gust saobraćaj, stanite na ivicu pločnika sa zatvorenim očima i pokušajte da zamislite d aimate izbor da ili prestanete da pušite ili da sa povezom preko očiju pređete tu ulicu pre nego zapalite sledeću cigaretu.

Nema sumnje šta biste izabrali. Ja sam radio ono što svaki pušač radi ceo život: sve sam ignorisao i držao glavu u pesku, nadajući se da ću se probuditi jednog jutra i da više neću želeti da pušim. Pušači ne mogu sebi da dozvole da razmišljaju o rizicima po zdravlje. Da to rade, čak bi i iluzija da uživaju u toj "navici" nestala.

To objašnjava zašto šok terapija koju mediji koriste kada je Svetski dan borbe protiv pušenja - nema efekta. Samo nepušači mogu sebe da nateraju da to pogledaju. Takođe, jasno je zašto će pušači, kada se sete nekog deda Pere koji je pušio 40 na dan i živeo 80 godina, ignorisati hiljade ljudi koji su umrli u svojim najboljim godinama zbog ove otrovne supstance.

Ja otprilike šest puta nedeljno vodim ovakve razgovore sa pušačima (uglavnom sa mladima):

    Ja: Zašto želite da prestanete da pušite?

    Pušač: Ne mogu sebi to da priuštim.

    Ja: Zar vas ne brinu rizici po zdravlje?

    Pušač: Ne. Sutra može da me udari autobus.

    Ja: Da li biste vi namerno pali pod autobus?

    Pušač: Naravno da ne.

    Ja: Zar se ne trudite da kad prelazite ulicu pogledate levo i desno?

    Pušač: Naravno.

Upravo tako. Pušač se veoma naporno trudi da ne padne pod autobus, i šanse su stotine hiljada prema jedan da će se to desiti. Pa ipak pušač rizikuje da skoro sigurno postane invalid zbog duvana i čini se da toga u potpunosti nije svestan. Takva je moć ispranosti mozga.

Sećam se jednog poznatog igrača golfa koji nije hteo da putuje u Ameriku na neko takmičenje jer se bojao letenja. A lančano je pušio za vreme partije golfa. Zar to nije čudno: kada bi osetio da i najmanja sitnica na avionu nije uredu, on ne bi ušao u njega, iako je rizik sto hiljada prema jedan, a ipak rizik od cigarete je ogroman a on toga očigledno nije svestan. I šta pušač time dobija?

APSOLUTNO NIŠTA!

Još jedan uobičajen mit o pušenju je pušački kašalj. Većina mladih ljudi koja dođe da me poseti nije zabrinuta za svoje zdravlje jer ne kašlje. Činjenice su upravo obrnute. Kašalj je prirodan način da se iz pluća izbace strane materije. Kašalj sam po sebi nije bolest; to je samo simptom. Kada pušači kašlju to je zbog toga što njihova pluća pokušavaju da izbace otrove koji su začetnici raka. Kada ne kašlju ti otrovi ostaju u njihovim plućima, i tada oni prouzrokuju rak. Pušači gledaju da izbegnu vežbanje i preraste im u naviku da plitko dišu da se ne bi zakašljavali. Ja sam ranije verovao da će me moj konstantni pušački kašalj ubiti. To što sam većinu prljavštine izbacio iz svojih pluća je, u stvari, verovatno spasilo moj život.

Samo gledajte na to ovako. Da imate lep auto i pustite da on rđa a da ništa ne preduzimate, to bi bilo prilično glupo, jer bi to uskoro postao krš koji više ne bi mogao da vam služi kao prevoz. Međutim, to ne bi bio smak sveta; bilo bi samo pitanje novca i vi biste uvek mogli da kupite novi auto. Vaše telo je vozilo koje vas vodi kroz život. Svi mi govorimo da je zdravlje nešto najdivnije što posedujemo. Koliko je to istinito, rećiće vam milioneri. Većina nas može da se priseti neke bolesti ili nesreće koja nam se desila u životu kada smo molili da nam bude bolje. (KAKO BRZO ZABORAVLJAMO.) Time što ste pušač ne samo da dopuštate da sve zarđa i nište ne radite po tom pitanju; vi sistematski uništavate vozilo koje vam treba za ceo život, a imate samo jedno.

Opametite se. Ne morate to da radite, i zapamtite: PUŠENJE NIČEMU NE DOPRINOSI.

Samo na trenutak izvucite glavu iz peska i zapitajte se, kad biste znali da će sledeća cigareta koju zapalite biti okidač za rak, da li biste je zapalili? Zaboravite na bolest (teško je to zamisliti), nego zamislite da morate da idete u bolnicu i trpite te odvratne testove - radijum terapiju itd. Sad više ne planirate svoj život. Planirate svoju smrt. Šta će biti sa vašom porodicom i onim koje volite, sa vašim planovima i snovima?

Ja često vidim ljude kojima se to desi. Ni oni nisu mislili da će se to njima desiti, i najgora stvar u svemu nije sama bolest, nego svest da su oni doprineli da se bolest pojavi. Dok smo pušači stalno govorimo: "Prestaću sutra." Probajte da zamislite ljude kojima se desilo da se razbole. Njima više nije ispran mozak. Oni tada vide "naviku" u pravom svetlu i provedu ostatak svog života misleći: "Zašto sam zavaravao sebe da mi je potrebno da pušim? Kad bih samo imao šansu da se vratim unazad!"

Prestanite da se zavaravate. Vi još imate vremena. To je lančana reakcija. Ako popušite sledeću cigaretu, to će voditi sledećoj i sledećoj. Vi već prolazite kroz to.

Na početku knjige sam obećao da neće biti šok terapije. Ako ste već rešili da prestanete da pušite, ovo za vas onda nije šok terapija. Ako se još razmišljate, preskočite ostatak ovog poglavlja i vratite se kad pročitate celu knjigu.

Čitavi tomovi knjiga sa statistikama su napisani o tome koliko štete cigarete mogu da nanesu zdravlju. Nevolja je u tome što dok pušač ne odluči da prestane - on to ne želi da zna. Čak i upozorenje na kutiji cigareta je gubljenje vremena jer pušač to ne želi da pročita, a ako slučajno pročita, prva stvar koju će uraditi je paljenje cigarete.

Pušači gledaju na rizike po zdravlje kao na igru pogodak-promašaj, kao kada stanete na minu. Utuvite sebi u glavu: već se dešava. Svaki put kada udahnete dim cigarete vi udišete katran koji je okidač za rak, a rak nikako nije najgori ubica među bolestima koje cigarete stvaraju ili kojima dorinose. Takođe značajno doprinose bolestima srca, arterioskleroze, zapaljenju pluća, angini, trombozi, hroničnom bronhitisu i astmi.

Dok sam ja pušio, nisam znao šta je to arterioskleroza ili zapaljenje pluća. Znao sam samo za teško disanje i kašalj a direktan rezultat mog pušenja su bili astma i napadi bronhitisa. Ali, iako su mi stvarali osećaj nelagodnosti nije bilo nekog pravog bola, i ja sam podnosio nelagodnost.

Priznajem da me je mogućnost da dobijem rak pluća užasavala, i to je verovatno razlog zašto sam to blokirao u svom mozgu. Neverovatno je kako su ogromni rizici po zdravlje zamagljeni strahom od prestanka pušenja. Ne zbog toga što je veći strah od prestanka pušenja, nego to što ako prestanemo danas - odmah ćemo osetiti strah, a strah da ćemo dobiti rak pluća je neki budući strah. Zašto gledati na stvari sa negativnog aspekta? Možda se to neće desiti. Do tada ću sigurno prestati.

Mi gledamo na pušenje kao na vučenje konpca. Sa jedne strane konopca - strah. To je prljavo, skupo, nezdravo i zarobljava. Sa druge strane - plusevi. To je moje zadovoljstvo, moj prijatelj, moj oslonac. Nikada da shvatimo da je i sa druge strane konopca takođe strah. Nije što mi toliko uživamo u cigaretama, nego što se osećamo jadno bez njih.

Zamislite zavisnike od heroina kojima je uskraćen heroin: ogromna muka kroz koju prolaze. Sad zamislite neverovatnu slast koju osećaju kada im se dozvoli da zabodu iglu u svoju venu i zadovolje tu žudnju. Probajte da zamislite kako neko uopšte može da poveruje da uživa u zadovoljstvu zabadanja igle u svoju venu.

Oni koji nisu zavisni od heroina ne pate od tog osećaja panike. Heroin ne otklanja taj osećaj: naprotiv, on ga stvara. Nepušači se ne osećaju jadno jer im nije dozvoljeno da puše posle jela. Samo pušači pate od tog osećaja. Nikotin ne otklanja taj osećaj; on ga stvara.

Strah od raka pluća me nije naterao da prestanem, jer sam verovao da je to kao hodanje po minskom polju. Ako prođete - odlično. Ako nemate sreće - staćete na minu. Znali ste koji rizik preuzimate i ako ste bili spremni da to učinite, zar može iko drugi da bude kriv?

Dakle, kada bi neki nepušač pokušao da me osvesti da uvidim rizike, ja bih koristio taktike zavaravanja koje usvoje svi zavisnici bez razlike.

"Pa od nečega ćemo svi umreti."

Naravno, ali da li je to razlog da namerno skraćujete sebi život? 

"Kvalitet života je važniji od dužine života."

Upravo tako, ali nadam se da ne mislite pri tom da je kvalitetniji život nekoga ko je alkoholičar ili zavisnik od heroina, nego život nekoga ko nije? Da li vi zaista verujete da je život pušača bolji od života nepušača? Pušač gubi u svakom smislu - njegov život je i bedniji i kraće traje. 

"Moja pluća verovatno trpe veću štetu od izduvnih gasova iz automobila nego od pušenja."

Čak i kad bi to bilo tačno, da li je to logičan razlog da vi još dodatno kažnjavate svoja pluća? Da li možete da zamislite nekoga ko je toliko glup da bi stavio auspuh u svoja usta i namerno udisao taj dim koji izlazi?

PUŠAČI TO I RADE!

Rzmišljajte o tome sledeći put kada vidite kako jadan pušač duboko uvlači dim iz "dragocene" cigarete!

Shvatam zašto mi zakrčenje arterija i rizik da se dobije rak pluća nisu pomogli da prestanem. Sa ovim prvim sam se nekako snalazio, ali sam za ovo drugo blokirao mozak. Kao što ste i sami svesni, poenta moje metode nije da vas uplaši da zato prestanete, nego upravo suprotno - da shvatite kako ćete daleko više uživati u životu onda kada pobegnete.

Međutim, da sam mogao da vidim šta se dešava unutar mog tela, verujem da bi mi to pomoglo da prestanem. Ne mislim pri tom na neku šok tehniku kojom se pušaču pokazuje boja njegovih pluća. Bilo mi je jasno po flekama na mojim zubima i prstima da ni pluća sigurno ne izgledaju bolje. Pod uslovom da nastave da funkcionišu, pluća su bila manja sramota od zuba i prstiju jer ih barem niko ne vidi.

Ono na šta mislim je progresivno zakrčavanje naših vena i arterija, postepeno uskraćivanje dotoka kiseonika i hranljivih materija do naših mišića i organa i umesto toga snabdevanje istih otrovima i ugljendioksidom (ne samo od izduvnih gasova automobila, nego i pušenjem.)

Kao i većini ljudi koji voze, i meni smeta pomisao na prljavo ulje ili prljavi filter u motoru mog automobila. Možete da zamislite da kupite nov Rols Rojs i da nikad ne promenite ulje ili filter za ulje u njemu? To mi radimo našim telima kad postanemo pušači.

Mnogi lekari danas povezuju različite vrste bolsti sa pušenjem, kao dijabetes i rak dojke. to me uopšte ne iznenađuje. Duvanska industrija je iskoristila činjenicu da medicina nikad nije naučno dokazala da je pušenje direktan uzrok raka pluća. 

Statistički podaci toliko govore da nema potrebe za dokazima. Ni meni niko nikad nije naučno dokazao zašto kada se udarim čekićem po prstu, to boli. Uskoro mi je postalo jasno.

Moram da naglasim da ja nisam lekar, ali kao u primeru sa prstom i čekićem, postalo mi je jasno da su moja zakrčenja arterija, stalan kašalj, povremeni napadi astme i bronhitisa direktno povezani sa tim što pušim. Međutim, ja zaista verujem da je najveća šteta koju pušenje nanosi našem organizmu postepeno opadanje našeg imuniteta.

Sve biljke i životinje na ovoj planeti su podložne konstantnim napadima virusa, bakterija, parazita ... Najjača odbrana koju mi imamo protiv bolesti je naš imuni sistem. Svi prođemo kroz infekcije i bolesti. Verujem da svi u životu patimo od neke vrste raka. Međutim, ne verujem da je ljudsko telo stvoreno da oboli, i ako ste jaki i zdravi, vaš imuni sistem će se odbraniti od ovih napada. Kako vaš sistem imuniteta može da radi efektno ako vi ne snabdevate organe i mišiće kiseonikom i hranljivim materijama i umesto toga ih snabdevate otrovima i ugljendioksidom? Ne uzrokuje pušenje sve ove bolesti, nije stvar u tome, nego u tome što dolazi do postepenog razaranja imuniteta, kao kod SIDE.

Od nekih negativnih efekata pušenja na moje zdravlje sam patio godinama, ali nekih drugih negativnih efekata sam postao svestan tek mnogo godina pošto sam prestao da pušim.

Dok sam bio zauzet preziranjem idiot i budala koji bi radije da im se odseku noge nego da prestanu da puše, uopšte mi nije palo na pamet da ja već patim od arterioskleroze. To što mi je boja lica stalno bila siva pripisao sam mom prirodnom tenu ili tome što ne vežbam. Nikada mi nije sinulo da je to zbog toga što su mi zapušeni kapilari. Imao sam problema sa venama u svojim 30-tim godinama života, koje su nekim čudom nestale kada sam prestao da pušim. Pet godina pre nego sam prestao da pušim došao sam u fazu kada sam svake noći imao neki čudan osećaj u nogama. Nije to bio oštar bol kao da me je neko uboo iglom, nego neki osećaj nervoze. Svako veče sam molio svoju ženu Džojs da mi masira noge. Tek godinu dana nakon što sam ostavio cigarete, sinulo mi je da mi više nisu bile potrebne masaže.

Dve godine pre nego što sam prestao, povremeno bih imao užasne bolove u grudima, i bojao sam se da je to rak pluća, ali sad pretpostavljam da je to bila angina. Nisam imao nijedan napad otkako sam prestao.

Kad sam bio dete užasno mnogo sam krvario kad bih se posekao. To me je užasavalo. Niko mi nije objasnio da je krvarenje prirodan i neophodan proces ozdravljenja i da bi krv prestala da ide kada se taj proces završi. Mislio sam da sam hemofiličar i plašio se da ću iskrvariti do smrti. Kasnije, kada bih imao neku dublju posekotinu veoma malo bih krvario. Nekakva braon-crvenkasta tečnost bi izlazila iz rane.

Boja me je zabrinjavala. Znao sam da krv treba da bude jarko crvena i pretpostavio sam da imam neku bolest krvi. Ali radovalo me je to što sam krvario u manjoj količini. Sve dok nisam prestao da pušim nisam shvatio da je uzrok takve boje krvi nedostatak kiseonika. Nisam pridavao značaja toj činjenici tada, ali kada pogledam unazad, ovakav efekat koji je pušenje imalo na mene me ispunjava najvećim strahom. Kad pomislim na moje jadno srce koje pokušava da pumpa, dan za danom, a da to sve odrađuje kako treba, shvatam da je pravo čudo da nisam preživeo moždani udar ili srčani udar. To me je nateralo da shvatim, ne koliko su naša tela krhka, nego koliko su to jake i genijalne mašine!

U svojim 40-im sam već imao fleke na rukama. U slučaju da ne znate, to su fleke braon ili bele boje koje veoma stari ljudi imaju na licu ili rukama. Pokušavao sam da ih ignorišem, misleći da su one trag rane senilnosti koju sam doživeo zbog toga kako sam živeo. Posle pet godina od prestanka, jedan pušač sa Rejns Park klinike mi je rekao da kada je on prestao da puši te iste fleke su nestale. Ja sam na svoje zaboravio, i na moje čuđenje, i one su takođe nestale.

Čini mi se da mi je oduvek igralo ispred očiju kada bih naglo ustao, posebno kad bih bio u kadi. Osećao bih vrtoglavicu, kao da će mi se mozak pomračiti. Nikad nisam povezao sa pušenjem. U stvari, bio sam ubeđen da je to sasvim normalno i da se dešava svima. Sve do pre pet godina, kada mi je jedan bivši pušač rekao da mu se te stvari više ne dešavaju, nisam uopšte shvatao da se to ni meni više ne dešava.

Možete da zaključite da sam ja nekakav hipohonad. Mislim da jesam bio, dok sam bio pušač. Jedno od velikih zala pušenja je što nas zavara sa nam nikotin daje snagu, a u stvari on je postepeno i u malim procentima razgrađuje. Bio sam šokiran kada sam čuo da je moj otac izjavio da uošte nema želju da živi do svoje pedesete. Tada nisam znao da ću 20 godina kasnije i ja patiti od istog osećaja - nedostatka radosti življenja, životne energije. Možete zaključiti i misliti da je ovo poglavlje bilo potrebno ili pak nepotrebno. Obećavam vam da je upravo suprotno. Ja sam se plašio smrti kada sam bio dete. Verovao sam da pušenje otklanja taj strah. Možda ga jeste otklanjao. I ako je bilo tako, taj strah je zamenjen drugim strahom: STRAHOM OD ŽIVOTA!

Sada mi se vratio strah od umiranja. To mi ne smeta. Shvatam da taj strah sada postoji jer sada toliko uživam u životu. Ne sedim i ne razmišljam o tom strahu kao kad sam bio dete. Prezauzet sam življenjem svog života do maksimuma. Prognoze su da neću doterati do stote, ali pokušaću. Takođe ću pokušati da uživam u svakom dragocenom trenutku!

Postojale su još dve prednosti, koje se tiču zdravlja, a koje mi nisu pale na pamet dok nisam prestao da pušim.

Prvo - svake noći sam imao košmare. Sanjao sam kako me jure. Mogu samo da pretpostavim da su ovi košmari bili rezultat toga što se moje telo osećalo nesigurno tokom noći jer nije dobijalo nikotin. Sada povremeno kad asanjam imam košmar - da sam ponovo propušio. To je sasvim uobičajen san bivših pušača. Neki se brinu da je to znak podsvesnog vapaja za cigaretom. Ne brinite. Činjenica da je to bio košmar već samo po sebi znači da ste veoma zadovoljni što ne pušite. Posle svakog košmara, kada se probudite, ima jedan trenutak kada kao da ste u zoni sumraka, kad niste sigurni da li se ta katastrofa zaista dešava, ali zar nije divan osećaj kada shvatite da je to bio samo san?

Kada sam opisivao kako sam sanjao da me jure svake noći u snu, kada sam kucao tekst - umesto "chase" (eng. "chase" - juriti) - otkucao sam "chaste" (eng. "chaste" - uzdržavanje od seksualnih odnosa). Možda je to bio "Frojdovski lapsus", ali to mi daje dobar uvod u sledeći deo. Kada na klinikama govorim o efektima koje pušenje ima na koncentraciju, nekad bih rekao: "Koji organ na vašem telu ima najveću potrebu za dobrom snabdevenošću krvlju?" Tada bi se pojavili glupi izrazi na licu, uglavnom na licima muškaraca, pokazujući da nisu shvatili poentu. Međutim, potpuno su u pravu. Ja sam prilično stidljiv Englez i ta tema mi je malo neptijatna, i nemam nameru da idem u detalje toga kako je pušenje imalo negativne efekte na moj seksualni život ili na život nekog bivšeg pušača sa kojim sam pričao na tu temu. Ipak, nisam bio svestan tih efekata dok nije prošlo neko vreme po prestanku pušenja i dok mi se nisu poboljšale seksualne veštine.

Ako pogledate bilo koji naučni film o životu u prirodi, videćete da je prvo pravilo života u prirodi opstanak, a drugo pravilo je preživljavanje vrsta, ili reprodukcija. Priroda se stara da se reprodukcija ostvari samo ako su oba partnera fizički zdrava i ako znaju da mogu da pruže sigurnost doma, teritorije, snabdevanje hranom i ako su partneri pogodni jedno za drugo. Čoveku je sposobnost mišljenja omogućila da malo prekrši ova pravila. Ja znam da je činjenica da pušenje može da uzrokuje impotenciju. Takođe znam da je istina da ćete kad ase fizički osećate dobro i zdravo, više i češće uživati u seksu.

Pušači su često u iluziji da su negativni efekti pušenja prenaglašeni. Istina je obrnuta. Nema sumnje da su cigarete ubica broj 1 u društvu. Problem je u tome što statistika ne navodi precizno u kojim su sve slučajevima cigarete bile uzrok smrti ili foaktor koji je doveo do smrti.

Procenjeno je ja je uzrok 44% požara koji se dese u domaćinstvima cigareta, i pitam se koji procenat saobraćajnih nesreća ima takođe veze sa tim, kada u jednom deliću sekunde vi mislite da možete da odvojite oči sa puta samo da zapalite cigaretu.

Ja sam obično oprezan vozač, ali najbliže što sam bio smrti (pored pušenja) je bilo kad asam pokušao da srolam cigaretu dok sam vozio, i nervira me kad samo i pomislim koliko puta mi je samo cigareta ispala iz usta u toku vožnje - i uvek završavala negde između sedišta. Siguran sam da je mnogo pušača pokušalo da dohvati upaljenu cigaretu jednom rukom dok drugom vozi.

Uticaj ispranosti mozga je takav da mi težimo da mislimo kao čovek koji, dok pada sa zgrade od 100 spratova, kaže, dok pada pored 50-tog sprata: "Zasad je dobro". Mi mislimo da ako smo do sada uspeli da umaknemo, još jedna cigareta neće napraviti nikakvu razliku.

Pokušajte da vidite stvari na drugačiji način: ta "navika" je lanac koji traje doživotno, gde svaka cigareta stvara potrebu za sledećom. Kada vam to postane navika, vi ste zapalili fitilj. Problem je ŠTO NE ZNATE KOLIKO JE FITILJ. Svaki put kada zapalite cigaretu bliži ste eksploziji bombe. KAKO ZNATE DA TOME NEĆE DOPRINETI SLEDEĆA CIGARETA KOJU ZAPALITE?

"Sve situacije u životu koje su me ranije plašile i za koje sam mislila da neću moći sa njima da se izborim bez cigarete - sada ne predstavljaju nikakav problem. I zato želim da vam kažem 'hvala'." Peti D.